BILO NEKAD JEDNO VRIJEME KAD SU LJUDI BILI DOBRI


Setim se da je bilo nekada davno, neko vreme, kada je bilo dobrih ljudi ...

Piše: Čedomir Petrović

Beograd pod velikim snegom. Hladno. Ispod nule. Prava zima kao što su nekad bile. Doček 1955 godine. Tako su mi kasnije pričali majka i otac. Ja sam imao šest godina i slike  su sastavljene od priče roditelja i onoga što ja pamtim.

Živeli smo u ulici Draže Pavlovića, broj ne pamtim. Onaj deo bliže Cvijićevoj ulici. Drugi sprat, garsonjera sa predsobljem toliko malim, da bi samo jedna osoba mogla da uđe, mi smo morali da se sklonimo u sobu. Kuhinja tek tolika da bi samo majka ušla i spemila nešto za jelo. I soba sa dva kreveta, malim ormanom, stočićem i tri stolice. Toliko tesno a toliko puno radosti i ljubavi. Otac je ukrašavao malu jelku koja je zauzimala pola sobe.

Neko je zazvonio na vratima. Nikoga nismo očekivali. Otac je otvorio vrata i na njima je stajao čovek. Za mene onako malog delovao je kao džin iz neke bajke. Imao je dugački zimski kaput, brkove i šešir. Skinuo je šešir. Majka i otac su ga pozvali da uđe unutra. Majka je ostavila njegov ogroman zimski kaput na krevet a on je seo na stolicu. Izvinjavao se što je tako iznenada i nenajavljen banuo i odmah rekao rečenicu koja je delovala kao da je već mnogo puta izgovarana –  Ja sam rođeni brat narodnog heroja Ivana Milutinovića, ja sam … onda je rekao svoje ime. Nisam ga zapamtio. Ni sada posle toliko godina ja se ne sećam njegovog imena. Nastavio je … Vidite, ja sam dobio stan, dvosoban stan, malo dalje odavde, ima 42 kvadrata … nije za mene, moja kćerka ide na studije, pa bi ona tu stanovala … Gledali smo ga ali ništa nismo razumeli. Osetio je i nastavio – Ja sam vas druže Petroviću gledao u „Zajedničkom stanu“, nekoliko puta a i pročitao sam negde da stanujete u garsonjeri sa suprugom i sinom, pa sam hteo da vam predložim da vi pređete u taj stan što sam dobio a mojoj kćerki je ovaj vaš sasvim dovoljan, još i veliki.

Pričali su mi majka i otac da smo ga dugo gledali. Otac je prvi pitao –  Ali mi nemamo para da vam platimo. Šta da mi platite?  Otac je nastavio – Pa, tu razliku u kvadratima. Bio je mnogo ljut –  Ja sam došao da ispravimo nepravdu i da pomognem jednom umetniku i njegovoj porodici. Ako spomenete još jedanput novac, ja odlazim. Otac i majka su se prosto bacili na njega –  Ma nemojte da idete, molim vas … nećemo više da spominjemo novac … ne znamo šta nam bi? Za šta ste?

Te večeri je počela velika radost pomešana sa nevericom.

Prolazilo je vrijeme. Otac je sa bratom Ivana Milutinovića išao u opštinu Palilula da srede papire. Po nekoliko puta dnevno prolazili smo ispred XV paviljona Profesorske kolonije. Ulica Braće Grim, broj 18. Prvi sprat sa malom terasom. Nismo mogli verovati da ćemo se jednog dana preseliti iz 15 u 42 kvadrata. Majka je već isplanirala gde će cveće staviti. Sve je išlo dobro, dok jednoga dana nije drug Milutinović došao kod nas. Bio je smrknut –  Meni je strašno žao ali ne možemo da izvršimo zamenu stanova. Zašto, jedva su izustili majka i otac?  – Drug predsednik opštine i drug predsednik stanbene komisije, ispričali su mi da jedna drugarica sa troje dece čiji je muž poginuo u ratu, nema krov nad glavom i predložili su mi da njoj dam stan a meni će dati nešto manje za kćerku. Izvinite ali tako je pravednije. Ustao i otišao. Majka se zaplakala a ocu je sve to bilo sumnjivo i počeo je da ispituje. Doznao je da nema nikakve udovice. Da je dotična ljubavnica predsednika stambene komisije i da nema ni jedno dete. Ispričao je Milutinoviću sve ali on nikako nije mogao da poveruje da su ga slagali i to predsednik jedne opštine i predsednik jedne stanbene komisije. Verovao je da na tim mestima moraju biti najčasniji i najmoralniji ljudi … jer zašta smo se onda borili? Otac je osetio da nam stan u ulici Braće Grim 18 polako izmiče iz ruku i preko Upravnika pozorišta, koji je preko nekih svojih veza, uspeo da ugovori prijem kod druga Moše Pijade tadašnjeg predsednika Savezne skupštine Federativne Republike Jugoslavije.

Uzeo je otac odjelo iz pozorišnog fundusa, jer nije imao svoje. Majka ga očistila i otac je otišao da zamoli za pomoć druga Mošu.

Biće otac ispred te iste skupštine mnogo kasnije, poslje 45. godina i obratiće se stotinama hiljada ljudi i pogrešiće pred kraj života što se upetljao u politiku a ljepo mu je otac, moj deda Čedomir, govorio kada je polazio iz Kruševca za Beograd –  Sine, bavi se svim i svačim, radi sve što hoćeš, samo se nikada nemoj mješati u politiku. Ona je najveća kurva i ostavićete onda kada ti bude bila najpotrebnija …

Vi, kod druga Pijade, pita oca čuvar na ulazu a za pojasom mu pištoljčina ko omanje dete?  Da, imam zakazano u 10 sati. Kucnuo je na vrata ali se ništa nije čulo. Bila su tapacirana. Ušao je u kabinet i video za stolom jednog malog brku već u godinama, koji će za nešto više od dve godine umreti u Parizu. Biće sahranjen u Beogradu, u Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu, zajedno sa Đurom Đakovićem, Lolom Ribarom i Ivanom Milutinovićem. Postoji nešto u životu i u tim njegovim čudnim putevima. Ivan Milutinović, pored koga će Moša Pijade provesti večnost. Rođeni brat Ivanov, stanovi, pravda i lopovi po opštinama koji su oduvek postojali.

Rukovao se otac sa drugom Mošom. Pričali malo o pozorištu … Jer i ja sam  umetnik. Ja znaš slikam. Zamisli molim te, popeli se neki radnici i čiste patinu sa centralne kupole skupštine i sa ovih manjih, bočnih. Jedva sam uspeo da ih sprečim. Trebaće nama još mnogo godina da se civilizujemo.

Ispričao mu otac svoju muku. Drug Moša diže slušalicu – Dajte mi predsjednika opštine Palilula. Nije ni završio ime opštine, kad se čuje kroz slušalicu dranje – Smrt fašizmu, sloboda narodu! Na telefonu predsjednik opštine Palilula drug … nisam zapamtio kako se zvao, izvolite druže Pijade, predsedniče Savezne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugosla…., prekida ga drug Moša –  Dobro bre, dosta. Nego čujem da ti imaš tamo nekog predsednika stambene komisije … kako se zove? Dere se onaj i dalje –  Micko, Micko se zove. Ovoga sam zapamtio po mišu. Bio je neki miš Micko što bi sve gricko. Slušaj me sad dobro. Ovde kod mene je glumac drug Miodrag Petrović. On će sada, još malo da krene kući. Proćiće pored opštine, jer ste blizu mene. Neka ga čeka dole, ispred vrata taj Micko sa stambenom dozvolom. Jer si me razumeo? Razumeo sam druže Pijade, predsed … Drug Moša je spustio slušalicu. Čuo si? Čuo sam, odgovorio je otac kroz suze. Hvala vam, mnogo vam hvala druže Mošo. Koliko ti treba do opštine. Otac kroz smeh – Normalnim hodom pet minuta a u ovakvim prilikama deset sekundi. Nasmejao se i drug Moša. Otac prilazi da se rukuje … Čekaj, sedi još malo. Sad si dobio stan. Ne moraš više da brineš. Koliko su te maltretirali ovi iz opštine? Još malo pa godinu dana. Neka čeka ovaj Micko ispred. Nek se smrzne malo … nego, da li si video jednu drugaricu ispred da sedi i čeka? Video sam. Ostani malo da čuješ nešto … ti si glumac, možda će ti nekada zatrebati?  Ulazi u kabinet ženica. Loše obučena. Letnje cipele na ovu zimu. Uplašena ko srna. Sedi drugarice. Neka stajaću. Kako hoćeš. Čujem da si mi opsovala majku … Jesam, diže ženica pogled i gleda ga u oči. Ja znam zašto ali ispričaj ovom drugu. Bilo je dva sata. To je kraj radnog vremena u fabrici. Žurim kući. Imam malo dete, pa se brinem a i da ga nahranim. Kad ono zatvorili sve kapije i ne puštaju kući. Pa, jeste li vi normalni? Moram kući. Imam malo dete. Ne može. Naređenje. Zašto? Dolazi drug Moša Pijade da vam održi govor … i onda mi izlete … ma jebote Moša Pijade i nek ide on u pičku materinu … Izvinite druže Pijade, nisam trebala. Kada si dobila otkaz u fabrici? Od kada ne radiš? Od kada sam vam opsovala majku. Vremenski, pitam. A, pa ima 8 meseci. Znam. Vraćaš se u fabriku. Daće ti lakše radno mesto. Dobićeš svih osam plata unazad. Dobićeš povišicu i moći ćeš pola sata ranije da ideš kući. Zbog deteta. Dok malo ne odraste. I njoj su kao i ocu suze same potekle. Hvala … hvala. Pošla je ka vratima. Stani malo. Zastala je. Sad idi ti u pičku materinu … i onda smo kvit? Jesmo. Nasmešila se kroz suze.

U  letu sam otrgao iz ruke stambenu dozvolu od Micka koji je stajao smrznut i zaleđen i onako usput mu opsovao majku, pričao je kasnije otac.

Tu novu 1956 godinu dočekali smo u našem novom stanu, u XV paviljonu Profesorske kolonije u ulici Braće Grim 18, prvi sprat, mala terasa i 42 kvadrata. Otac i majka su kupili ženski ručni sat za kćerku rođenog brata Ivana Milutinovića, kao zahvalnost za sve što je učinio za nas. On se naljutio i nije hteo da čuje. Jednog dana majka je krišom odnela i poklonila ga devojci. Ocu su odbijali mesecima od plate.

Šetali smo po stanu. Išli iz jedne sobe u drugu. Imali smo dva pogleda. Na dvorište i na ulicu. Izlazili na malu terasu. Ledadžija nam je donosio kukom zakačen komad leda i ostavljao u kadu. Majka je tu držala namirnice dok se led ne istopi. Nije bilo frižidera. Jednom sam se propeo na prste i ugledao u kadi punoj vode jednog ogromnog brkatog soma kako pliva. Bližila se slava a ja sam od tada zamrzeo kupanje i pranje.

I kad god dođe to glupo veče kada svi kao nešto čekamo i očekujemo, setim se ogromnog čoveka, sa velikim brkovima, dugačkim zimskim kaputom i šeširom na glavi. Srce mu nisam video ali mora da je toliko veliko da je zato i nosio toliko veliki zimski kaput. Setim se rođenog brata Ivana Milutinovića, kome nisam ime zapamtio ali sam zapamtio njegovu dobrotu i poštenje.

Setim se da je bilo nekada davno, neko vreme, kada je bilo dobrih ljudi …