Pitanje doma


Poljska granica 8. marta 2022, foto: Maciek Nabrdalik, The New York Times/Contrasto

Kada mi vojnik u crnoj uniformi ponudi šolju supe, jer misli da sam izbeglica iz Ukrajine, shvatam da Evropa još nije shvatila. To je pitanje koje ostaje bez odgovora. Vojnik je teško naoružan. Smeši se. Mala poljska zastava na rukavu jedino je obeležje koje nosi. Kada bi me ubio na licu mesta, niko ne bi znao ko je ubica. Ljubazno odbijam. Ta supa je namenjena nekom drugom.

Hrebensko jezero se sjaji na suncu. Tiho je poslepodne, ovde na granici s Ukrajinom. Većina ljudi koja je htela da pobegne od rata već je prebegla. S vremena na vreme, trošna rampa se podiže da propusti poneki automobil, ponekad i autobus. Časne sestre, kuvarice, vojnici, novinari i humanitarni radnici na trenutak ustanu, a njihovi šatori i štandovi natrpani su svim onim što zamišljaju da bi moglo da zatreba ratnoj izbeglici kada napravi prve korake na sigurnom tlu. Uskoro, kada sunce zađe, s druge strane započeće policijski čas. Saobraćaj će u potpunosti prestati, a šatori će biti spušteni preko noći. Tišina je jeziva. Granica zadržava dah. Jedva čujno odjekuju pitanja: Ko tu pripada? Uz to slede i sva ostala: Ko ima pravo da neko mesto naziva domom, ko sme da kaže da ovde pripada, a ko nema to pravo, ko je autsajder i ko odlučuje hoće li tako i ostati?

Uzmimo na primer ovog vojnika. Je li on ovde da otera ili da poželi dobrodošlicu ljudima? Ko mu sugeriše kako da napravi tu razliku? Kako on zna da sam ja stranac? Šta mu daje pravo da tako odlučuje: uniforma, jezik kojim govori, rodno mjesto njegovih roditelja, tle pod njegovim nogama, boja kose, oružje? I ko plaća to oružje? Kada i za koga bi ga položio? Kako se od stražara postaje autsajder?

Dvesta kilometara severnije, uz granicu sa Belorusijom, isti takav vojnik me ne bi ni pogledao. Naredio bi mi da se vratim. Bjelovicka šuma koju čuva od septembra je postala vojna oblast. Zabranjen je pristup svima koji tamo ne žive i ne rade, uključujući i humanitarne radnike, novinare i lekare. Negde u ovoj šumi, koja iznosi 150.000 hektara svetske baštine, lutaju migranti koje je beloruski diktator Lukašenko namamio obećanjem slobodnog prolaza u Evropu. Da sam poneo vreće za spavanje i cipele u prtljažniku automobila vojnik bi me uhapsio kao saučesnika u krijumčarenju ljudi. Da sam ovde stigao iz Sirije, Avganistana, Konga ili Etiopije, ukratko da sam crne ili smeđe boje, ugurao bi me u vojni kombi i izbacio pred bodljikavu žicu na granici s Belorusijom.

Dva granična prelaza su dva lica Evrope. Govore suprotne stvari u isto vreme: Nema na čemu i: Vi ste nepoželjni. Zajedno narušavaju neke od ključnih ideja na kojima je izgrađena Evropska unija. Jedna je da svako ima pravo na sklonište, zdravstvenu zaštitu, rad i obrazovanje. Više od 6 miliona Ukrajinaca sada na to ima pravo. Počinje sa skloništem. Te izbeglice ne moraju biti u kampovima, odvažno je izjavila vlada, pa je Poljska ukinula sve prepreke. Ne mogu da pronađem hotel ili airbnb ni na 100 kilometara od granice. Ali koliko će to trajati? Hotelima koji su preživeli koronu sada se govori da izdaju sobe Ukrajincima i oni to čine velikodušno, ali još od 24. februara čekaju obećanu državnu pomoć. Tri miliona Ukrajinaca otputovalo je dalje u Evropu. Kad nisu zalepljeni za telefon, kako bi čuli vesti od kuće, idu u potragu za bolnicama, poslom i školama. Stigli su u gradove poput Berlina, Pariza i Amsterdama, gde je inflacija porasla na 12%, a rat vrtoglavo diže cene gasa, žita i benzina, gde zdravstveni radnici izgaraju od posla i gde je naći pristojan stan jednako teško kao i naći pristojne učitelje. Nemačka priprema liste prioriteta o tome koje bi fabrike i firme trebalo prvo zatvoriti posle uvođenja embarga na gas i naftu iz Rusije. U Francuskoj je gotovo polovina birača glasala za ekstremno desnu stranku koja se zalaže za zaštitu francuskih radnih mesta kada nastupi velika recesija. A oni Ukrajinci koji stignu do Engleske završiće u privredi koja je, prema Centru za ekonomska i poslovna istraživanja, u opasnosti od ratne štete koja iznosi više od 100 milijardi. Ko će prvi pokleknuti: tržište, izbeglice ili jednaka prava za sve?

EU ima ideju stroge, ali pravedne politike azila. Kako bi se sprečile svađe između država članica čitavo pitanje se geografski pomera sve dalje od evropskih granica. Frontex, Evropska agencija za graničnu i obalnu stražu, sada je najveća i najskuplja agencija u Uniji. Specijalizovana je za nadzor, lov na ljude i slanje izbeglica natrag u zemlje polaska. Ali ni Frontex nije dobrodošao na granici s Belorusijom. „Za to ćemo se sami pobrinuti“, pohvalio se zamenik poljskog ministra unutrašnjih poslova, „Već imamo 26.000 vojnika i graničara koji pokrivaju područje“. Od politike azila je ostala samo strogoća. Velika strogoća. Pravda je izletela kroz prozor. Zakon o vanrednim situacijama, koji je poljska vlada donela u septembru, olakšava mnoge stvari. Na primer, da se premlate i iza bodljikave žice poteraju smrznuti ljudi (trudnice, invalidi, ljudi sa tragovima ujeda, sa hipotermijom, umirući). Da se zaboravi da se zatraži nečiji pasoš ili registruje nečije ime. Da se odbije zahtev za azil. Da se oni retki koji se probijaju kroz šumu zatvore u logor. Na neodređeno vreme, bez pristupa advokatu. Da se ignorišu izjave UNHCR-a, Evropskog suda za ljudska prava, pa čak i katoličke crkve, koja je sveprisutna u Poljskoj. Da se izgradi zid od 186 kilometara upravo kroz ovu drevnu šumu (i pritom se zanemari da je ona pod zaštitom UNESCO-a). Trošak izgradnje zida je gotovo 400 miliona, 10 puta više od nacionalnog budžeta za azil. Izvođač radova je Budimex, poljska kompanija čijih je 70% deoničara registrovano u mojoj zemlji, Holandiji.

Osnovna ideja EU je da je to zajednica koja počiva na zakonima i sporazumima. Ali oni odjednom postaju neobavezni i porozni kada mi poljski vojnik ponudi supu, jer misli da sam izbeglica iz Ukrajine. Šest miliona ljudi će biti primljeno – sa istim pravima kao i svi oni koji su već unutra – jer je Direktiva o privremenoj zaštiti koju je Evropska komisija potpisala i odmah odustala od nje 2001 – primenjena po prvi put. To se nije desilo sa izbeglicama iz Sirije 2015. Niti iz Avganistana prošle godine. A 30.000 migranata koje je poljska granična straža dosad uhvatila u „pokušaju ilegalnog prelaska granice“ može biti vraćena prema novom zakonu o vanrednom stanju. Budući da ih uniforme s obe strane guraju napred-nazad, stvarna brojka je puno manja: svaki pokušaj se broji, a budući da se niko ne registruje, ne piše koliko se često radi o istoj osobi. „Poljski graničari ih šalju nazad u Belorusiju“, kaže Jelena Sesar iz Amnesty Internationala, „ponekad i po 20-30 puta“. Zakoni i konvencije se uvode, iskopavaju, brišu ili ignorišu u zavisnosti od trenutne politike.

To je rasizam. Čisti, jednodimenzionalni rasizam. Šumar kojeg sam sreo mi kaže: „Sve ljude bi trebalo primiti kao što primamo Ukrajince“. Mikolai je robustan i ćelav čovek. Sretao je očajne lutalice po šumi. „I ljudi iz Iraka i Konga beže od rata. Ovo je licemerno. Kao zapadnjak osećam se odgovornim i za tamošnju krizu“. On svima nudi pomoć. Njegova porodica već generacijama živi i radi u šumi. Za njega i mnoge druge stanovnike crvene zone, za ljude koji osećaju da pripadaju ovde, granica nije zaštita nego prepreka. Ovo područje, danas strogo čuvana odbrambena linija Evropske unije, menjalo je svoju zastavu toliko puta tokom vekova. Veliko vojvodstvo, konfederacija, kraljevstvo, nacisti, sovjeti – bez obzira ko je bio na vlasti, ljudi su mogli da posećuju svoje porodice ili da trguju u delovima koji se danas zovu Litvanija, Belorusija i Ukrajina. Poznavali su put kroz iskonsku šumu kao da im je to dvorište, poput bizona, risa ili vuka. Taj prirodni granični promet sada naleće na barikadu od čelika i struje.

A duž ovog novog zida jednostavni gest gostoprimstva sada je zločin. Svako ko se uopšte usudi da priđe izbeglicama je zločinac. Teško naoružani ljudi u crnim uniformama skloniće vaš automobil s puta i provaliti u vašu šupu u potrazi za zalihama pomoći. Upravo ti „kriminalci“ usred noći primaju poruku: ljudi u šumi putem tajnog broja hitne službe prijavili su svoju lokaciju i traže pomoć. (Mreža 4G postoji čak i u najdubljoj šumi, jer ovo je ipak Evropska unija.) Onda se oni pakuju i kreću u mrak. Imaju tajnu mrežu advokata, lekara i skloništa. Oni su majke, poljoprivrednici, šumari, umetnici. Danju šiju jastučnice, pišu disertacije, sade breze i dizajniraju etikete za vinske boce. Sebe nazivaju aktivistima. Oni to nisu postali, već su jednostavno ostali ono što jesu.

Srećem studenta ekonomije iz Senegala, koji je na putu izgubio svoja dva mlađa brata (jedan se otrovao vodom iz močvare, drugog je ujela zmija). Trenutno se o njemu brine jedna katolička humanitarna organizacija. Ostali su vraćeni u Belorusiju, lutaju šumom, neke su krijumčari ili aktivisti prevezli u Nemačku ili sede zarobljeni u logorima. Do sada je pronađeno 19 mrtvih od kojih je 12 identifikovano. Mohamed, student ekonomije, kratko je ošišan mladić s razmakom među zubima i zgodnim, odmerenim licem koje ne odaje nikakve emocije. Ja sam već treći novinar koji mu traži da ispriča svoju priču. On mi postavlja svoj zahtev: ako ne mogu da mu pomognem da dođe do neke evropske zemlje u kojoj može nastaviti studije, neće mi ništa reći.

„Pomoć je više od prve pomoći“, kaže mi Karolina, koordinatorka organizacije za ljudska prava Homo Faber. „Tek kada započnete razgovor, odvojite vreme da saslušate nekog, dolazi do razumevanja. Dokle god samo bacate stvari na njih, nećete ih upoznati. Tek kada nešto odbiju (Neću da obučem ovu haljinu; Ne, želim u Berlin) vraćaju svoje dostojanstvo i pronalaze svoj glas“. Mohamed priča svoju priču: „Moj brat nije mogao da hoda posle ujeda zmije. Oči su mu požutele. Nosio sam ga na leđima. Telefon mi se ugasio. Izgubili smo se. Posle tri noći vratili smo se odakle smo krenuli. U mraku smo prešli reku. Na drugoj obali sam spustio brata, pokislog i u groznici, uz drvo da se odmori. Tu sam ga i sahranio“. Nekoliko noći kasnije pronašao je kuću sa upaljenim svetlom. Pokucao je na prozor. Čovek koji mu je otvorio vrata odmerio ga je i pozvao policiju. Odveli su ga do granice sa Belorusijom, gde je, stojeći pred kalemima bodljikave žice, odbio da napravi još jedan korak. Potom su ga odvezli u bolnicu, gde su mu ruke i noge vezali za krevet kako bi ga sprečili da počini samoubistvo.

Na granici sa Ukrajinom ne vidim više od šačice automobila. Na granici s Belorusijom ne smem da uđem u šumu. Ta drama je sakrivena, izvan našeg vidokruga. Rat je i odsustvo ljudi i stvari. Odsustvo buke, u trenucima kada sve i svi zadržavaju dah. U vremenu koje se meri satima. Trenuci najdubljeg užasa i poniženja retko imaju preživele svedoke. Imam tanke cipele, stopala su mi sve hladnija dok hodam po utabanim stazama među nepreglednim redovima borova duž crvene zone. Mislim na ljude koji su udaljeni svega nekoliko kilometara, ali za mene nevidljivi, kako se bosi probijaju kroz istu šumu. Lica aktivistkinja sa kojima razgovaram su napeta. Tiho, monotono mi prepričavaju prizore iz tog mraka. Ana je jedne noći u močvari zatekla iračku porodicu: oca, majku i sedmoro dece. „Duž beloruske granice“, piše Lidija Zesin-Jurek u Eurozinu, „deca spavaju pod vedrim nebom. Ona ne dobijaju igračke, ni sokove, greju se oko vatre na mestima gde su pre 83 godine jevrejske izbeglice, bežeći od Nemaca, živele pod vedrim nebom u pojasu ničije zemlje koju su s druge strane ogradili sovjeti. Ova podudarnost izbegličke geografije je neverovatna, to je razorno ponavljanje istorije“.

Ovo su krvave zemlje, kako ih je nazvao američki istoričar Timoti Snajder: valovita brda i duboke šume u kojima su sovjeti i nacisti lovili stotine hiljada Jevreja, ostavljali ih da gladuju u ograđenim močvarama, ubijali ih i sahranjivali u masovnim grobnicama. Prljave poslove ponekad su obavljali Poljaci iz ovdašnjih sela. Snajder je napisao knjigu o tome u drvenoj kući u kojoj boravim nekoliko noći na pešačkoj udaljenosti od granice.

Kasija, istraživačica na univerzitetu u Varšavi, već 20 godina živi na rubu šume. Odlučna žena, kratke crne kose, monotonog, ispražnjenog glasa. Kada je otkrila da jevrejska istorija u Bjelovici nije nikada dokumentovana, 2019. je sama postavila spomenik Jevrejima koji su ovdje pogubljeni. „Otkrivanju spomenika je prisustvovalo njihovih 30 potomaka, koji su ovde doputovali iz celog sveta. Na istom mestu gde izbeglice sada umiru“. Nekada su joj starice iz komšiluka govorile da je jedna od njih. Ali otkad je 2017. učestvovala u protestima protiv seče šume neki od njih je bojkotuju. „Ponavlja se stara bitka oko toga ko stvarno pripada ovde. Ali svi su novi. Svi smo došli pre ili kasnije“. Kad je ovo bilo veliko vojvodstvo u 19. veku tu niko nije smeo da živi. Tek kasnije su se doselili preci gospođa koje su prvo grlile Kasiju, a sada je ignorišu. „Ponašaju se kao da su vlasnici šume. I svaki stranac je sumnjiv“.

To je pitanje koje Evropa još uvek ne može da reši. Pitanje zbog kojeg se uvode, kopaju, brišu ili ignorišu zakoni i sporazumi. Pitanje doma i svih pitanja vezanih uz to. Šta tačno znači dom ako država u kojoj se nalazi vaša kuća menja svoju zastavu svakih pola veka? Evropa dočekuje 6 miliona Ukrajinaca „jer izgledaju kao mi“, ali ko smo to mi koji živimo u gradovima u kojima polovina stanovnika u stvari ne liči na Ukrajince? To su gradovi koji svoje identitete crpu od autsajdera iz prošlosti. Ko negde pripada, a ko ne i na čemu se temelji ta razlika, sve je to proizvoljno. U Bjelovici, posle 80 i više godina, podiže se spomenik Jevrejima, čije se odsustvo ne može izbrisati, koliko god se uzastopni režimi trudili. Ukrajinci, koji su u Poljsku stigli posle rata 2014, bili su tretirani kao građani drugog reda. Bili su iskorišćavani na tržištu rada, njihova deca su mogla da idu u školu samo ako govore poljski. Sada ih primaju kao braću i sestre. Ovoga puta bauk su crni i smeđi muškarci muslimani.

Zemljanim putem koji vodi iz šume prošlog leta su stigli crni i smeđi ljudi ošamućeni dnevnim svetlom. Put prolazi pored velike dvospratne zgrade od crnog drveta u kojoj je Kasija živela i radila sve do protesta zbog seče šume. Ova zgrada priča priču o Evropi. Početkom prošlog veka izgrađena je kao jevrejska škola u Bjelovici. Posle rata je bila seoska osnovna škola. Kasnije je pretvorena u turistički hostel, onda je dugo bila prazna, polako propadajući, dok je nije kupio novinar Adam Vajrak, koji ju je stavio na raspolaganju Komon univerzitetu, neformalnoj akademiji za studente iz cele zemlje koji nisu stigli da se obrazuju na vreme. Taj koncept je razvio Jacek Kuron, disident poznat kao poljski Vaclav Havel, i njegova supruga Danuta, kao i dobrovoljci poput mlade Kasije i njenog muža. Usledili su studijski programi za odrasle. Kad je Kuron umro, a Poljska se pridružila EU 2004, mladi su se sve više opredeljivali za budućnost u zapadnoj Evropi. Gradonačelnik je zamolio Kasiju i njenog supruga da organizuju letnje kampove za lokalnu decu. Godine 2005. preselili su se tri kuće niz put. Danas staru školu koriste razna udruženja koja brane šumu i drugi aktivisti. Na kraju moje posete, hladan vetar je počeo da duva u dvorištu. Ali nisam bio pozvan da uđem. Razlog je bio nešto u vezi sa koronom. Nisam insistirao na objašnjenju. Ovde je bolje ne postavljati neka pitanja.

Nešto dalje je Bohoniki, jedno od poslednjih sela u kojem još uvek žive Tatari, muslimani koji su vekovima živeli u Poljskoj. Seoski put ograđen niskim belim zidom vodi uzbrdo do islamskog groblja. U zadnjem delu je 5 svežih grobova, prekrivenih jelovim granama i jednim belim cvetom. Na čelu poslednjeg groba je kratki zapis: NN, 22.10.2021, Spocz iway w pokoju – počivaj u miru. Život koji je anonimno završio u šumi. NN-u je rečeno da ne pripada ovde. Ali sada će on ostati tu zauvek.

Internazionale 

Prevela sa engleskog Aleksandra Jovićević