Šta čini dobro društvo?


„Iz neredovnog rada izviru naše najveće muke. Snaga radnika postaje neredovna i neradni dani mu postaju navika; nerad povlači neumerenost; neizvesnost zaposlenja povlači nemar prema budućnosti. Sve to dovodi do krajnje bede i mnogih duševnih i telesnih slabosti koje beda stvara.“

Tako je pisao Čarls Stjuart Loh, profesor ekonomskih nauka i statistike na Kings koledžu u Londonu i sekretar Društva dobrotvornih organizacija, u svojoj knjizi „Kako pomoći u slučajevima nemaštine“ iz 1883. Duboko uveren u razlike između „zaslužnih“ i „nezaslužnih“ siromašnih, Loh je „neredovni rad“ – povremeno zaposlenje – smatrao prokletstvom kasne viktorijanske ekonomije, koja je radnika „demoralisala“ i uzrokovala njegovo otpadništvo iz moralnog okvira i nazadovanje ka urođenim sklonostima: „lenjosti“, „neumerenosti“, „nemaru“ i, konačno, krajnjoj bedi.

Bio je to svetonazor oličen u starim „sirotinjskim zakonima“. Po odredbama zakona o siromašnima iz 1834. oni koji traže socijalnu pomoć bivali su zatvarani u takozvane radne domove, a ukoliko su bili fizički sposobni podvrgavani su teškom radu. Početkom 20. veka, umesto pritvora uslov za pružanje pomoći bila je procena imovinskog stanja (što je bilo mnogo jeftinije), ali opstala je stigmatizacija ljudi koji traže socijalnu pomoć, kao i stav da su ljudi siromašni zato što neće da rade i da se zato moraju primorati na to.

Vek i po nakon Loha, ne samo da je „neredovni rad“, koji sada eufemistički nazivamo „fleksibilno tržište rada“, opet postao obeležje ekonomije, već je u političku debatu vraćena i razlika između zaslužnih i nezaslužnih siromašnih, uz ideju o siromaštvu kao proizvodu individualne moralne propasti.

U novembru se navršava 80 godina od objave verovatno najvažnijeg izveštaja o pitanjima siromaštva i nezaposlenosti, pod nazivom „Socijalno osiguranje i srodne službe“, poznatijeg kao Beveridžov izveštaj. Ekonomista i liberalni političar Vilijam Beveridž tu se suočio sa „5 velikih zala“ koja muče društvo: oskudica, bolest, neznanje, zapuštenost i lenjost. Dobrim delom se oslanjajući na diskusije iz tog vremena, Beveridž se zalagao za državnu intervenciju u cilju ostvarenja pune zaposlenosti, socijalno osiguranje za nezaposlene, nacionalnu zdravstvenu službu, univerzalno srednjoškolsko obrazovanje i nacionalni program socijalne stanogradnje. Taj izveštaj je postavio temelje državi blagostanja u Britaniji posle 2. svetskog rata.

Ali koliko god Beveridžov izveštaj bio značajan, on je ipak bio zasnovan na starim shvatanjima rada i siromaštva iz zakona o siromašnima. Već i samo tretiranje nezaposlenosti kao „besposličenja“ otkriva koliko se Beveridž oslanjao na viktorijanske moralističke predstave. Želeo je da racionalizuje tržište rada kako bi se rad iskoristio na najbolji način. Protivio se kolektivnom pregovaranju i „restriktivnim“ sindikalnim praksama, dok se istovremeno borio protiv nezaposlenosti i „neredovnog rada“.

Beveridž je pokrenuo formiranje sistema socijalne pomoći koji je pomogao suzbijanje onoga što se smatralo „socijalnom zavisnošću“ – neuspehom u samostalnom životu – uz minimalne javne troškove. „Beveridžov napad na besposličarenje“, primećuje profesorka javnih politika Noel Vajtsajd, „bio je u suštini moralni krstaški pohod protiv traćenja ljudskih kapaciteta, koji je potkopao njegovu želju da sinhronizuje lično blagostanje sa ekonomskom efikasnošću“. Moralistički stav prema siromaštvu tako je opstao ne samo u Beveridžovom izveštaju, već i u posleratnoj državi blagostanja.

Tokom 1980-ih, raspada se kejnzijanski konsenzus na kojem je izgrađena Beveridžova vizija ekonomske racionalnosti. Tržište rada je deregulisano, javne službe privatizovane, sindikalni otpor slomljen, dok je država blagostanja degradirana. U ovoj novoj eri, racionalnu upotrebu rada obezbediće tržište, a ne država.

I u novoj ekonomskoj eri opstala je stara ideja o siromaštvu kao moralnom, a ne političkom pitanju, gde je siromaštvo posledica ponašanja pojedinca, a ne politike društva. Od krstaškog pohoda novih laburista protiv „problematičnih porodica“ do Džordža Ozborna koji osuđuje „lenjivce što će prespavati život na beneficijama“, obnovljena je podela siromašnih na one koji zaslužuju i one koji ne zaslužuju pomoć (koja nikada u potpunosti i nije nestajala).

U većem delu istorije javnih politika izostaje misao o „ljudskom razvoju“, ideja da uloga države ne bi trebalo da bude svedena na racionalizaciju resursa, razne prinude nad siromašnima i održanje minimuma socijalne pomoći – već da ona treba da omogući ljudima da žive punim životom.

Ideja ljudskog razvoja duboko je usađena u filozofiju i psihologiju, ali mnogo manje u politiku. To ne znači da se ovaj koncept ignoriše u politici. Dobar deo političkog diskursa zapravo je implicitna debata o tome kako najbolje obezbediti taj razvoj. Bilo je trenutaka, recimo u godinama neposredno posle 2. svetskog rata, kada je ovo pitanje zvučalo mnogo urgentnije, a odgovori bivali jasniji.

Ali o temi ljudskog razvoja se retko razgovara, a kada se to i desi, njeno značenje se često iskrivljava i ograničava. Komunitarci, na primer, kao što je američki filozof Majkl Sendel, uglavnom pridaju veliku pažnju ideji i značaju zajednica u negovanju ljudskog razvoja. Njihov pogled na zajednice, međutim, često je sužen i isključiv, a njihovo razumevanje ljudskih sloboda ograničeno. S druge strane, libertarijanci ponekad govore o razvoju u smislu većih individualnih sloboda, ignorišući činjenicu da je za to potrebna razvijena zajednica i da je rad nešto više od resursa dostupnog za eksploataciju.

Značaj ideje o ljudskom razvoju je u tome što nam omogućava da povežemo pojedinca sa društvom, navodeći nas da mislimo i o materijalnom poboljšanju i o društvenim vezama koje životu daju smisao. Takođe nas može navesti da preispitamo političke prioritete. Mnoge od zanemarenih oblasti savremenih javnih politika – dobar sistem brige o deci koju finansira država, održiv sistem javnog prevoza, dostojan okvir za društvenu brigu o starima – od suštinskog su značaja za svaku zamisao razvoja.

Možda aktuelni trenutak političkog haosa i dezintegracije ne deluje povoljno za pokretanje ove debate. Ali upravo takav trenutak može biti idealan za reorijentaciju samog okvira unutar koga mislimo o javnim politikama. Osamdeset godina nakon Beveridžovog izveštaja, krajnje je vreme.

The Guardian, 22.10.2022.

Prevela Milica Jovanović