Sila i demokratija


Kritika se guši, dok vlast, provladini mediji i lokalni moćnici uživaju punu slobodu govora mržnje i progona. Euforične rulje prebijaju i ubijaju dok policija stoji po strani.

Izlaganje na konferenciji Misao i istina pod pritiskom u Švedskoj akademiji 22. marta 2023.

Zahvaljujem se Švedskoj akademiji na pozivu da govorim na ovoj konferenciji i na privilegiji da čujem druge govornike. Skup je planiran pre više od dve godine, pre strahota pandemije i pre ruske invazije na Ukrajinu.

Ta dva kataklizmična događaja samo su intenzivirala problem o kojem ćemo ovde razmišljati – fenomen da se demokratije pretvaraju u nešto neprepoznatljivo, ali sa uznemirujuće poznatim svojstvima. Kontrola javne reči, starim ali i novim metodama, eskalirala je toliko da se medijski prostor pretvara u kaznenu mašinu za lov na jeres. Čini se da se ubrzano krećemo ka intelektualnom ćorsokaku.

Poslednji put sam u Švedskoj bila 2017. godine, na sajmu knjiga u Geteborgu. Nekoliko aktivista je tražilo od mene da bojkotujem sajam jer je, u ime slobode govora, dopustio da ekstremno desničarski list Nye Tider postavi svoj štand. Rekla sam da bi to bilo apsurdno jer je Narendra Modi, premijer moje zemlje, inače srdačno dočekan na svetskoj sceni, doživotni član ekstremno desničarske hindu-suprematističke organizacije RSS (Rashtriya Swayamsevak Sangh, nacionalna dobrovoljačka organizacija) koja je 1925. konstituisana po ugledu na crnokošuljaše, paravojno krilo „dobrovoljačke“ Musolinijeve nacionalne fašističke partije.

U Geteborgu sam gledala marš Nordijskog pokreta otpora, prvi nacistički marš u Evropi od Drugog svetskog rata. Na ulici su im se suprotstavili mladi antifašisti.

Danas je jedna stranka krajnje desnice, mada nije otvoreno nacistička, deo vladajuće koalicije u Švedskoj. A Narendra Modi provodi svoju devetu godinu na funkciji premijera Indije.

Moj primer slabljenja demokratije biće uglavnom Indija, ne zato što je znate kao najmnogoljudniju svetsku demokratiju, već zato što je to mesto koje volim, mesto koje poznajem i u kom živim, mesto koje mi svakog dana slama srce. Ali ga i neguje.

Ono što budem govorila neće biti poziv u pomoć, jer mi u Indiji dobro znamo da pomoć neće doći. Pomoć ne može doći. Želim da vam ispričam priču o zemlji koja je, mada ima mnoge mane, nekada bila tako puna jedinstvenih mogućnosti, o zemlji koja je nudila radikalno drugačije razumevanje sreće, ispunjenosti, tolerancije, raznolikosti i održivosti od zapadnog sveta. Sve se to gasi, duhovno zatire.

Indijska demokratija se sistematski razgrađuje. Ostali su samo rituali. Sledeće godine ćete sigurno mnogo slušati o našim bučnim, šarenim izborima, ali nećete nužno shvatiti da je jednak tretman – ključni uslov za fer izbore – samo privid jer su praktično sav novac, podaci, mediji, upravljanje izborima i bezbednosni aparat u rukama vladajuće stranke. Švedski institut V-Dem, sa svojim detaljnim, sveobuhvatnim skupom podataka za merenje zdravlja demokratija, ocenio je Indiju kao „izbornu autokratiju“ zajedno sa El Salvadorom, Turskom i Mađarskom, i predviđa da će se prilike verovatno dalje pogoršavati. Govorimo o 1,4 milijarde ljudi koji iz demokratije prelaze u autokratiju. Ili nešto još gore.

Proces razgradnje demokratije počeo je mnogo pre nego što su Modi i RSS došli na vlast. Pre 15 godina, napisala sam esej pod nazivom Svetlost demokratije slabi. U to vreme, na vlasti je bila Kongresna partija, stranka starih, feudalnih elita i tehnokrata koji tek što su oduševljeno prigrlili slobodno tržište. Pročitaću kratak odlomak iz tog eseja – ne da bih pokazala koliko sam bila u pravu – već da vam opišem koliko se toga promenilo od tada.

„Dok se još uvek raspravljamo o tome da li postoji život posle smrti, možemo li dodati još jedno pitanje na spisak? Ima li života posle demokratije? Kakav će to život biti?

Dakle, pitanje je, zapravo, šta smo mi uradili demokratiji? U šta smo je pretvorili? Šta se dešava kada se demokratija potroši? Kada se isprazni od smisla? Šta se dešava kada svaka od njenih institucija metastazira u nešto opasno? Šta se dešava sada kada se demokratija i slobodno tržište stope u jedan grabežljivi organizam siromašne imaginacije, koja se gotovo u potpunosti vrti oko ideje maksimalnog profita? Da li je moguće obrnuti ovaj proces? Može li nešto što je mutiralo da se vrati u ono što je nekada bilo?“

To je bilo 2009. Pet godina kasnije, Modi je izabran za premijera Indije. Za ovih devet godina, Indija se promenila do neprepoznatljivosti. „Sekularna, socijalistička republika“, kako piše u njenom ustavu, gotovo da je prestala da postoji. Propale su velike borbe za socijalnu pravdu i odlučni, vizionarski ekološki pokreti. Danas retko govorimo o izumiranju reka, opadanju podzemnih voda, nestajanju šuma ili otapanju glečera. Te brige zamenio je neposredniji strah. Ili euforija, zavisi na kojoj ste strani ideološke granice.

Indija je u osnovi postala korporativna, teokratska hinduistička država, država koja sprovodi sistemski nadzor, zastrašujuća država. Institucije koje je prethodni režim ispraznio, posebno mejnstrim mediji, danas je obuzela groznica hindu supremacije. Istovremeno, slobodno tržište je radilo ono što slobodno tržište radi. Ukratko, prema Oksfamovom izveštaju iz 2023, najbogatijih 1% stanovništva poseduje više od 40% ukupnog bogatstva, dok donjih 50% stanovništva (700 miliona ljudi) poseduje oko 3% ukupnog bogatstva. Mi smo veoma bogata zemlja veoma siromašnih ljudi.

Umesto protiv odgovornih, bes i ogorčenost koje ova nejednakost generiše usmereni su protiv indijskih manjina. Na prvoj liniji je 170 miliona muslimana koji čine 14% stanovništva. Međutim, majorizacijski stav proteže se iznad klasnih i kastinskih podela, uz veliki broj pristalica i u dijaspori.

U januaru ove godine BBC je emitovao dokumentarni film iz dva dela pod nazivom Indija: Pitanje Modija koji prati Modijev politički uspon od 2001. kada je postao glavni ministar države Gudžarat. U filmu je po prvi put objavljen interni izveštaj britanskog Forin ofisa iz aprila 2002. o antimuslimanskom pogromu u Gudžaratu u vreme Modijevog mandata u februaru i martu te godine, neposredno pre izbora za Državnu skupštinu.

Taj izveštaj o utvrđivanju činjenica, koji je svih ovih godina bio pod embargom, samo potvrđuje ono što odavno govore indijski aktivisti, novinari, advokati, dva viša službenika policije i mnogi očevici masovnog silovanja i klanja. Procenjuje se da je tada ubijeno „najmanje 2.000“ ljudi. Masakr se naziva unapred planiranim pogromom koji je nosio „sva obeležja etničkog čišćenja“. Takođe se navode pouzdana svedočenja o tome da je policiji naređeno da se povuče kada je masakr počeo. Izveštaj ispostavlja krivicu za pogrom direktno Modiju.

Film je u Indiji zabranjen. Tviteru i Jutjubu je naređeno da uklone sve linkove za njega. Odmah su poslušali. Prostorije Bi-Bi-Sija u Delhiju i Mumbaju 21. februara opkolila je policija, dok su poreski službenici vršili raciju. Kao i kancelarije Oksfama. Kao i kancelarije Amnesti internešenela. Kao i domove i kancelarije mnogih glavnih opozicionih političara. Kao i skoro svake nevladine organizacije koja nije u potpunosti usklađena sa vladom. Dok je vrhovni sud pravno abolirao Modija za pogrom 2002, aktivisti i policajci koji su se usudili da ga optuže za saučesništvo, na osnovu gomile dokaza i iskaza svedoka, ili su već u zatvoru ili se protiv njih još uvek vodi krivični postupak.

U međuvremenu, mnoge od osuđenih ubica puštene su uz kauciju ili na uslovnu slobodu. Prošlog avgusta, na 75. godišnjicu nezavisnosti Indije, jedanaest osuđenika je izašlo iz zatvora. Izdržavali su doživotne kazne zbog grupnog silovanja devetnaestogodišnje muslimanke Bilkis Bano tokom pogroma 2002. i ubistva četrnaest članova njene porodice, uključujući njenu nećakinju staru jedan dan i trogodišnju ćerku, Salehu, kojoj su kamenom razbili glavu. Data im je specijalna amnestija. Kada su izašli iz zatvora, ubice-silovatelji su dočekani kao heroji, okićeni cvećem. Bližili su se opšti izbori. Specijalna amnestija je bila deo našeg demokratskog procesa.

Ranije danas, profesor Timoti Snajder je postavio pitanje: „Šta je to sloboda govora?“ Sve ovo što sam vam ispričala moglo bi vas navesti da pomislite kako u Indiji nema slobode govora. Postoji sloboda i govora i delanja. Obilje slobode.

Voditelji mejnstrim televizija mogu slobodno da lažu, da demonizuju i dehumanizuju manjine tako da to izazove stvarne fizičke povrede ili hapšenja. Obogotvoreni hindu lideri i naoružana rulja mogu pozivati na genocid i masovno silovanje muslimana. Daliti i muslimani mogu biti javno bičevani i linčovani usred bela dana, a video snimci se mogu postaviti na Jutjub. Crkve se mogu slobodno napadati, sveštenici i monahinje prebijati i ponižavati.

U Kašmiru, jedinom indijskom regionu sa većinskim muslimanskim stanovništvom, gde se ljudi skoro tri decenije bore za samoopredeljenje, gde Indija drži najveću vojnu administraciju na svetu i gde stranim novinarima nije dozvoljen pristup, vlada je sebi dozvolila da slobodno ugasi gotovo sav govor – na mreži i van nje – i slobodno pozatvara lokalne novinare.

U toj prelepoj dolini prekrivenoj grobljima, dolini iz koje ne stižu vesti, ljudi često kažu: „U Kašmiru su mrtvi kao živi, a živi se pretvaraju da su mrtvi“. Indijsku demokratiju često nazivaju „demon-ludijom“.

Nekoliko nedelja nakon što su Modi i njegova stranka osvojili drugi mandat 2019, državi Džamu i Kašmir jednostrano je oduzeta državnost i poluautonomni status garantovan indijskim ustavom. Ubrzo nakon toga, parlament je usvojio izmene i dopune zakona o državljanstvu, kojima se očigledno diskriminišu muslimani. Zbog novih propisa, ljudi, pretežno muslimani, sada strahuju od gubitka državljanstva.

Taj zakon treba da upotpuni proces stvaranja nacionalnog registra građana. Da bi bili obuhvaćeni nacionalnim registrom, od građana se očekuje da dostave propisana „dokumenta o nasleđu“ – proces koji se ne razlikuje mnogo od onoga što su Nirnberški zakoni nacističke Nemačke zahtevali od nemačkog naroda. Iz nacionalnog registra je već izbrisano dva miliona ljudi u državi Asam, kojima preti gubitak svih prava. Grade se ogromni pritvorski centri, teškim radom koji često obavljaju budući zatvorenici – oni koji su označeni kao „stranci“ ili „sumnjivi birači“.

Naša nova Indija je Indija kostima i spektakla. Uzmite stadion za kriket u Ahmedabadu, u državi Gudžarat. Zove se Narendra Modi i ima kapacitet od 132.000 sedećih mesta. U januaru 2020. na prepunom stadionu održan je miting Namaste Trump da bi Modi srdačno čestitao tadašnjem predsedniku SAD Donaldu Trampu. U gradu u kojem su tokom pogroma 2002. muslimani ubijani usred bela dana, a desetine hiljada njih proterano iz svojih domova, gde muslimani i dalje žive u getima, Tramp je pohvalio tolerantnu i raznoliku Indiju. Aplauz je naručio Modi.

Dan kasnije, Tramp je stigao u Delhi. Njegova poseta prestonici poklopila se sa još jednim masakrom. Bio je to mali, mini-masakr u poređenju sa onim u Gudžaratu. U radničkom naselju, samo nekoliko kilometara udaljenom od Trampovog finog hotela i nedaleko od mesta gde živim, hindu osvetnici su ponovo krenuli na muslimane. Policija je i ovog puta stajala po strani. Kao povod napadu poslužili su protesti protiv antimuslimanskih izmena zakona o državljanstvu. Ubijene su 53 osobe, većinom muslimani. Spaljeno je na stotine radnji, kuća i džamija. Tramp ništa nije rekao.

Jedan prizor iz tih strašnih dana utisnuo se u naše sećanje kao spektakl drugačije vrste: na ulici u glavnom gradu Indije mladi musliman leži teško povređen, na ivici smrti. Policajci ga šutiraju, tuku i teraju da peva indijsku himnu. Umro je nekoliko dana kasnije. Zvao se Fajzan. Imao je 23 godine. Protiv tih policajaca nije bilo postupka.

Ništa od ovoga ne smeta čelnicima demokratskog sveta. Jer ima poslova koje treba završavati. Zato što je Indija bedem zapada protiv Kine u usponu (ili se bar tako nada) i zato što na slobodnom tržištu uvek možete trampiti malo masovnog silovanja i linča, etničkog čišćenja ili teške finansijske korupcije, za velikodušnu porudžbinu borbenih ili putničkih aviona. Zato što se sirova nafta kupljena od Rusije, rafinisana, oslobođena stigme američkih sankcija, može prodati Evropi, pa čak i Sjedinjenim Državama, ili bar tako pišu naše novine. I svi su zadovoljni. A zašto i ne bi bili?

Za Ukrajince je Ukrajina njihova zemlja. Za Rusiju je to kolonija, za zapadnu Evropu i SAD – granica. (Kao što je bio Vijetnam. Kao što je bio Avganistan.) Ali za Modija, Ukrajina je samo još jedna platforma za nastup. Ovog puta igra ulogu državnika-mirotvorca i deli lekcije na temu „Nije vreme za rat“.

Unutar onoga što sve više liči na kult ličnosti, postoji sofisticirana jurisdikcija. Ali nema jednakosti pred zakonom. Zakoni se primenjuju selektivno u zavisnosti od kaste, religije, roda i klase. Na primer, musliman ne može da kaže ono što Indusi mogu. Kašmirci ne smeju da izgovore ono što svi drugi smeju. Zato je solidarnost, da govorimo u ime drugih, važnija nego ikad. Ali i to je postala opasna aktivnost. Približavamo se ćorsokaku.

Nažalost, baš u takvom trenutku popis stvari o kojima se ne sme govoriti i reči koje se ne smeju izgovarati, produžava se iz minuta u minut. Nekad su vlade i glavne medijske kuće kontrolisale platforme koje su kontrolisale narativ. Na zapadu bi to, uglavnom, bili belci. U Indiji, bramani. Naravno, postoje i ljudi fatve za koje cenzura i atentat znače istu stvar.

Danas se cenzura pretvorila u borbu svakog protiv svih. Umetnost uvređenosti postala je globalna industrija. Pitanje je kako se može pregovarati sa ovom mašinom za lov na jeres, koja ima mnogo glava, mnogo nogu, sokolove oči, koja je stalno budna, uvek spremna? Da li je to uopšte moguće, ili moramo sačekati da taj talas prođe pre nego što uopšte budemo u stanju da razgovaramo?

U Indiji, kao i u drugim zemljama, pretvaranje identiteta u oružje otpora postalo je dominantan odgovor na pretvaranje identiteta u oružje ugnjetavanja. Oni koji su istorijski bili ugnjetavani, porobljeni, kolonizovani, stereotipizirani, izbrisani, utišani i nevidljivi upravo zbog svog identiteta – naše rase, kaste, etničke pripadnosti, roda ili seksualnih preferencija – sada prkosno ističu te identitete kako bi ustali protiv ugnjetavanja.

To je moćan, eksplozivan trenutak u istoriji kada, zahvaljujući društvenim mrežama, divlji, usijani gnev razbija stare ideje, stare obrasce ponašanja, pretpostavke povlašćenosti koje ranije nisu dovođene u pitanje, pa čak i same reči i jezik programiran na predrasudama i netrpeljivosti. Intenzitet i iznenadnost šokirali su samozadovoljni svet i prinudili ga da se preispita, da ponovo promisli i pokuša da pronađe bolje načine na koje se može raditi i govoriti. Paradoksalno, izgleda da se ovaj fenomen, ovo fino podešavanje, kreće u korak sa našim posrnućem u fašizam.

Ova eksplozija ima duboke, revolucionarne aspekte, ali i mnoge apsurdne i destruktivne. Lako je fokusirati se na ekstremnije detalje i iskoristiti ih da se čitava debata ocrni i odbaci. Na primer: Da li žene sada treba nazivati „ljudima koji imaju menstruaciju“? Da li američku profesorku umetnosti, koja predaje bogatu raznolikost islama, treba otpustiti po kratkom postupku zato što je svojim studentima pokazala sliku proroka Muhameda iz 14. veka nakon što je najavila da će to da uradi i da prihvata odsustvo svih studenata koje bi to moglo da uvredi ili uznemiri? Da li je potrebna utvrđena, nepromenljiva hijerarhija istorijske patnje koju svi moraju da prihvate?

To je pogon za konsolidaciju krajnje desnice. Međutim, ni bespogovorno, zastrašeno popuštanje, kako to rade mnogi koji sebe smatraju liberalima i levičarima, nije podrška revolucionarnoj transformaciji. Jer se u identitetskim politikama suviše često dešava da se, kada se točak preokrene, upravo ono čemu se želi odupreti samo pojačava i replikuje. To se dešava kada se identitet rasparča i atomizuje u mikro-kategorije.

Čak i na tim mikro-identitetima razvija se hijerarhija moći i mikro-elita, obično locirana u velikim gradovima, na velikim univerzitetima, sa kapitalom društvenih medija, koja neizbežno oponaša istu vrstu isključivanja, brisanja i hijerarhije koja se izvorno osporavala.

Osuđeni na ćelije identiteta koje su nam dodelili oni koji su oduvek imali moć nad nama, u najboljem slučaju možemo da pokrenemo zatvorsku pobunu. Ne revoluciju. A zatvorski čuvari će se uskoro pojaviti da zavedu red. Zapravo, već su krenuli. Kada prihvatimo kulturu prohibicije i cenzure, od toga uvek desnica ima nesrazmernu korist.

Zatvaranje u zajednice, verske i kastinske grupe, etničke i zajednice roda, redukcija i nivelisanje naših identiteta isključuju solidarnost. Ironično, to je bio i jeste krajnji cilj hinduističkog kastinskog sistema u Indiji. Podelite jedan narod u neprobojne slojeve hijerarhije i nijedna zajednica neće biti u stanju da oseti bol druge, jer su u stalnom sukobu.

Taj sistem funkcioniše kao zamršen administrativni/nadzorni mehanizam u kom društvo samo sebe drži pod kontrolom i podupire strukture ugnjetavanja. Izuzev onih na samom vrhu i na samom dnu – mada su i ti slojevi brižljivo segmentirani – svako ima i svoje tlačitelje i svoje potlačene.

Jednom kada se uspostavi ta mreža zamki, malo ko će uspeti da položi test vrline i ispravnosti. Gotovo ništa od onoga što se nekada smatralo dobrom ili velikom književnošću. Svakako ne Šekspir. Nikako Tolstoj. Da mu ne pominjemo ruski imperijalizam, dovoljna mu je pretpostavka da razume um žene po imenu Ana Karenjina. Nikako Dostojevski, za kog su sve starije žene „babuskare“. Po njegovim merilima, ja se sigurno kvalifikujem za babuskaru. Ali ipak bih volela da ga ljudi čitaju.

Ili, ako hoćete, pokušajte da pročitate Sabrana dela Mahatme Gandija. Garantujem vam da ćete biti zgroženi po svim tačkama: rasa, pol, kasta, klasa. Da li to znači da ga treba zabraniti? Ili prepraviti? Čak se ni Džejn Ostin ne bi provukla. Podrazumeva se da, po ovim standardima, nijedna sveta knjiga nijedne religije ne bi prošla proveru.

U toj površinskoj galami u javnom diskursu, ubrzano se približavamo nekoj vrsti intelektualnog zastoja. Solidarnost nikada ne može biti besprekorna. Treba proveravati, analizirati, raspravljati, kalibrisati. Ako to sprečimo, pojačavamo upravo ono protiv čega tvrdimo da se borimo.

Kako sve to utiče na književnost? Kao autorku beletristike, malo me stvari uznemirava više od reči „aproprijacija“, što je jedan od poziva nove cenzure na mobilizaciju. U ovom kontekstu, aproprijacija, grubo rečeno, govori o predatorima, pa čak i skrušenim predatorima koji pokušavaju da napišu, predstave, nadglasaju ili da, zapravo, ispričaju priče o svom plenu u njihovo ime. Prilično je ljigav, a koristan princip koji treba imati na umu dok nešto kritikujete.

Ali to nije dobar povod za zabranu ili cenzuru. Tačno, neko je zaposeo mikrofon. Tačno, jedna grupa ljudi govori previše, a druga premalo. Ali mreža života je gusta i zamršena, njena stvorenja i njihova dela se ne mogu esencijalizovati i olako, nepromišljeno etiketirati.

Konkretno, nema književne fikcije bez aproprijacije. Jer smo i mi, pisci beletristike, takođe predatori. Ako su serijske ubice nemilosrdne sociopate, romanopisci su nemilosrdni prisvajači. Da bismo konstruisali svoje izmišljene svetove, prisvajamo sve što nam se nađe na putu. To je ono što velike romane čini opasnim.

Nastojala sam da svoj zanat naučim ne samo od politički besprekornih autora, kao što su Toni Morison i Džejms Boldvin, već i od imperijalista kao što je Kipling, od raznih fanatika, rasista, smutljivaca i hulja koji predivno pišu. Da li njihove tekstove sada treba prepraviti da se prilagode ritmu nekog suženog manifesta?

Nedavno smo čuli za odluku da se rediguje delo Roalda Dala. Pobogu, ko je sledeći? Nabokov? Hoće li Lolita nestati sa naših polica? Ili će biti preinačena u prikrivenu tinejdž aktivistkinju? Da li će stara remek-dela slikarstva biti prefarbana? Lišena muškog pogleda? Tužno je čak i reći sve ovo. Gde će nas to odvesti? Na ledinu bez tragova? U svet bez istorije?

Ako se književnost imobiliše tom mrežom od hiljadu zamki, pretvoriće se u neku vrstu rigidnog, sumornog manifesta. Nažalost, oni koji tako oduševljeno patroliraju javnim prostorom, neće petrifikovati samo druge, već i sami sebe. Postavljaju nagazne mine za koje znaju da će ih i sami neminovno zgaziti. U sumnjičavom, zatvorenom umu ne može biti plesa. Samo težak, strašljiv korak ovog novog jezika. Novogovora.

U svakom slučaju, guranje pod tepih neće učiniti da ove pojave nestanu. Ako bi se ove debate mogle odvijati bez maltretiranja i osvetoljubivosti koje ih inače prate, sasvim je sigurno da će se, pored uobičajene galame netrpeljivosti, rasizma i seksizma, javiti novi veličanstveni glasovi sa pričama koje nikada ranije nisu ispričane i postideti prošlost.

S tim na umu, međutim, nikada nije loše obratiti pažnju na reči. Ponekad reč može da označi čitav univerzum.

Kada sam po prvi put postala spisateljica sa objavljenim delom, često su me van Indije predstavljali kao „indijskog ženskog pisca“. (U Indiji sam bila „prva žena iz Indije koja je osvojila Bukerovu nagradu“.) Svaki put bih se trgla i čudila se takvom načinu označavanja.

Da li je to bilo neophodno ili je to bio način da se oni ograde? Na kraju krajeva, reč je o literaturi, a ne o zahtevu za vizu. Privilegovani i povlašćeni muškarci su mi stalno držali lekcije, ne samo privatno, već i na naslovnim stranicama novina, o tome kako da pišem, šta da pišem, kojim tonom, kakve bi teme pristajale jednom (ženskom) piscu poput mene. Najčešće su mi predlagali priče za decu. Činilo se da ih moja beletristika nije toliko uznemiravala koliko publicistika, čak i ako bi se u načelu složili s onim što sam pisala.

Jednom prilikom mi se isprečio vrhovni sud Indije zbog nepoštovanja suda, povodom mojih napisa o velikim branama. Tokom suđenja, njihova gospodstva sudije su me nazvale „onom ženom“ i prezrivo bacile moj esej. Kao da ne stojim upravo tu, pred njima. Privatno bih sebe zvala „fukara što je osvojila Bukera“. Kad sam odbila da se izvinim sudu, rečeno mi je da se ne ponašam kao „razuman čovek“ i poslata sam u jednodnevni zatvor.

Mnogo toga se promenilo od tada. Svaka od onih reči iz beleški uvodničara koji me najavljuje – Induskinja, žena i spisateljica – ovih je dana tema nekog uznemirenog i mučnog propitivanja i gotovo nepomirljivog sukoba. Ko je žena? Ili, zaista, ko je čovek? Šta je država? Ko je građanin? A naročito u eri četbotova, ko je ili šta je pisac?

Danas znamo, mada to mnogi neće prihvatiti, da je razlika između muškarca i žene fluidna, a ne onakva kako je konvencija pretpostavljala. Ali šta je sa razlikom između čoveka i mašine, između umetnosti i programiranja, između veštačke inteligencije i ljudske svesti? Da li su njihove postavke tako čvrsto utvrđene kao što smo mislili?

Na scenu su stupili četbotovi. Mnogi smatraju da je veštačka inteligencija oznaka četvrte industrijske revolucije. Da li će sada polako nestati pisci, novinari, umetnici i kompozitori, onako kako su nestajale tkalje, zanatlije, fabrički radnici i zemljoradnici starog sveta? Možda će, poput „ručno rađenih“ i „ručno tkanih“ predmeta, biti i „ručno pisanih“ romana, koji će se prodavati u ograničenim izdanjima kao umetnička, a ne književna dela? Da li će četbotovi proizvoditi bolju literaturu?

Veliki lingvista Noam Čomski misli da neće. Ako ga dobro razumem, on smatra da dok program mašinskog učenja može da proizvede veštačku nauku ili veštačku umetnost obradom praktično beskonačne količine podataka velikom brzinom, nikada neće moći da zameni složene talente ljudskog instinkta.

Raste zabrinutost zbog mogućih posledica ukoliko kompanije koje konstruišu veštačku inteligenciju, krenu svojim putem u svetu bez propisa i zaštitnih mera. Zabrinutost je opravdana.

Kada je književnost u pitanju, ne brine me toliko da će četbotovi zameniti pisce. (Možda sam suviše stara ili suviše sujetna. Ili možda samo zato što na književnost ne gledam kao na „proizvod“. Bol, zadovoljstvo i čista ludost procesa jedini su razlozi iz kojih pišem.) S obzirom na količinu podataka i informacija koje ljudski pisci – vidite, rekla sam „ljudski pisci“ – moraju da obrade ovih dana, i s obzirom na zamršene zamke kroz koje se moramo probiti da bismo bili politički besprekorni, pre svega me brine opasnost da pisci izgube svoje instinkte i pretvore se u četbotove. Možda će tada četbotovi ličiti na prave duše, dok će se prave duše pretvarati da su četbotovi.

Usred sve te fluidnosti i poroznosti, jedino jačaju granice nacionalnih država. One su i dalje čvrsto utvrđene, pod stalnim nadzorom. Kada ih probiju vojske, to zovemo ratom. Kada granice probiju ljudi, to je izbeglička kriza. Kada ih probije neregulisano kretanje kapitala, to nazivamo slobodnim tržištem. Kao ideja za koju vredi ubiti ili umreti, moderna nacionalna država je rame uz rame sa bogom. No da li se sada, u digitalnoj eri, ukazuje nova vrsta države? Elektronska država, ili takozvana država u pametnom telefonu. Država-avatar, takoreći.

Projekat koji finansira USAID i koji podržavaju krupne tehno kompanije – Amazon, Apple, Google, Oracle – država avatar je praktično već tu. Vlada Ukrajine je 2019. godine pokrenula aplikaciju za digitalnu identifikaciju, DIIA.1 Pored toga što pruža više od stotinu javnih usluga, DIIA može da sadrži pasoše, potvrde o vakcinama i druga lična dokumenta. Takođe, postoji i DIIA city kao neka vrsta eksteritorijalne, slobodne ekonomske zone – čvorište rizičnog kapitala, gde građani mogu da se registruju i vode posao.

Kada je počela ruska invazija, aplikacija prvobitno zamišljena kao birokratsko sredstvo kojim se obezbeđuje „transparentnost i efikasnost“, DIIA je „prenamenjena za rat“, prema rečima Samante Pauer, administratorke USAID-a. Po svemu sudeći, DIIA je bila od ogromne koristi hrabrom narodu Ukrajine. Tu je sada vladin informativni kanal na kojem građani u svakom trenutku mogu da se informišu o ratu. Izbeglice ga mogu koristiti da se registruju i podnesu zahteve za odštetu. Građani ga navodno mogu koristiti za objavu informacija o saradnicima neprijatelja i kretanju ruskih trupa. Postala je to neka vrsta javne obaveštajne i nadzorne mreže u realnom vremenu kojom upravljaju obični građani.

Kada je počeo rat, privatni podaci ukrajinskih građana uneti preko aplikacije DIIA, prebačeni su na Amazonove diskove vojne klase pod nazivom AWS snowballs, što je zemaljski ekvivalent klauda, transportovani iz Ukrajine i dignuti na klaud. U tako razornom ratu kakav se vodi u Ukrajini, ako narod u potpunosti podržava svoju vladu, onda je sigurno neverovatna prednost imati svoju državu u pametnom telefonu. No, ima li tih prednosti i u vreme mira? Jer, kao što znamo od Edvarda Snoudena, nadzor je dvosmerna ulica. Naši telefoni su naši intimni neprijatelji, špijuniraju i nas.

U ime „zaštite demokratskog sveta“, USAID planira da primeni DIIA ili nešto slično i u drugim državama. Zemlje poput Ekvadora, Zambije, Dominikanske Republike su u vrhu liste. Međutim, opravdana je zabrinutost da li se, jednom kada se takva aplikacija „prenameni za rat“, ona može „raz-nameniti“ za mir? Može li se naoružano građanstvo razoružati? Da li se privatizovani podaci mogu rasprivatizovati?

Indija je takođe prilično odmakla na ovom putu. Tokom Modijevog prvog premijerskog mandata, tada najveća indijska korporacija Reliance Industries pokrenula je JIO, besplatnu bežičnu mrežu podataka koja je dolazila u paketu sa jeftinim pametnim telefonom. Nakon što je konkurencija uspešno izbačena sa tržišta, počelo se sa naplatom male naknade. JIO je Indiju pretvorio u najvećeg potrošača bežičnih podataka na svetu – više od Kine i SAD zajedno.

Do 2019. imali smo 300 miliona korisnika pametnih telefona. Uz sve nesporne prednosti interneta, stotine miliona ljudi pretvoreno je u publiku za mržnju, društveno radioaktivne poruke i lažne vesti, koje neprekidno iskaču na njihovim telefonima preko društvenih medija. Tu se jasnije vidi Indija bez ukrasa.

Tako se umnožavaju pozivi na genocid i masovna silovanja muslimana. Dele se video snimci osvete hinduističkih ratnika koji masakriraju muslimane, lažni video snimci muslimana koji ubijaju hinduiste i muslimanskih prodavaca voća koji potajno pljuju po voću kako bi širili kovid (kao što su Jevreji u nacističkoj Nemačkoj bili optuženi za širenje tifusa). Izaziva se ludilo besa i mržnje. Za mejnstrim medije, kanali hindu suprematista na društvenim medijima predstavljaju ono što su osvetničke paravojske za konvencionalnu armiju. Paravojska može da radi ono što je konvencionalnoj vojsci zakonom zabranjeno.

Digitalna revolucija u Indiji je savršen primer kako se interesi krupnog biznisa i hindu supremacije savršeno poklapaju. Kako su milioni indijskih građana gurnuti u digitalnu arenu, sve je veći segment života koji se odvija na mreži: obrazovanje, zdravstvena nega, poslovanje, bankarstvo, distribucija hrane siromašnima. Korporacije u čijem su vlasništvu društveni mediji, moraju biti sve servilnije prema vladi koja kontroliše ovaj zapanjujuće ogroman udeo tržišta.

Jer kada je ta vlast nezadovoljna, kao što to često biva, može naprosto sve da pogasi. Uskoro nas očekuje drakonski zakon o digitalnoj Indiji koji će vladi dati nezamisliva ovlašćenja nad internetom. Indija već sprovodi više isključivanja interneta od bilo koje zemlje na svetu.

Sedam miliona stanovnika doline Kašmira stavljeno je 2019. pod totalnu, višemesečnu opsadu telekomunikacija i interneta. Nema telefonskih poziva, poruka, mejlova, onlajn transakcija, interneta. Ničega. A nije bilo nikoga da im doturi Starlink satelit.

Dok ovo govorim, država Pendžab sa 27 miliona stanovnika, izdržava četvrti uzastopni dan isključenja interneta, jer policija juri jednog političkog odmetnika i sprečava mobilizaciju podrške.

Predviđa se da će do 2026. Indija imati milijardu korisnika pametnih telefona. Zamislite tu količinu ličnih podataka u nekoj indijskoj verziji DIIA aplikacije. Zamislite sve te podatke u rukama privatnih korporacija. Zamislite takvu aplikaciju u rukama fašističke države i njenih indoktriniranih, naoružanih pristalica.

Šta bi se, na primer, desilo da zbog novog zakona o državljanstvu neka Država X odjednom proizvede milione „izbeglica“ od vlastitog stanovništva. Ne može da ih deportuje, a nema para da izgradi zatvore za sve. Ali nisu joj potrebni gulazi ni koncentracioni logori. Može jednostavno da ih isključi. Može da isključi državu sa njihovih pametnih telefona. Tako će dobiti ogromnu uslužnu populaciju, potklasu obespravljenih radnika, bez minimalnih plata, prava glasa, zdravstvene zaštite ili sledovanja hrane.

O njima se ne moraju voditi nikakvi registri. To bi značajno popravilo statističke markere Države X. Bila bi to prilično efikasna i transparentna operacija. Čak bi mogla da izgleda kao velika demokratija.

Na šta miriše takva država? Kakvog je ukusa? Kao nešto što nikad nismo probali, ili nešto što nam je već dobro poznato?

Literary Hub, 24.03.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 03.06.2023.